ТЕЦУГАКУ
哲学
Филозофија

Говорити o етици Карате-а (空手, Karate) и његовој филозофији немогуће је без узимања у обзир његове прошлости и друштвено историјских околности у којима је настао.

Зачеци борилачких вештина Далеког истока везују се за будистичког свештеника Бодидарма-у и кинески манастир Шаолин (少林, Shaolin). Настале превасходно у циљу психо-физичке надградње на путу проучавања будизма, оне су од самог почетка у себе уградиле моралне норме будистичке религије. Како су се шириле на тлу Кине, филозофска и морална надградња је под утицајем домаћих филозофских система, пре свега таоизма и конфучизма, доживљавала разне промене.

Временом, у Кини су зачета два правца вежбања борилачких вештина, Северна и Јужна школа. Северна школа је имајући у виду близину северног Шаолин храма била под снажним утицајем филозофије будизма, док је јужна школа развијана највише под утицајем таоизма.

Историјске околности допринеле су да се један испрва претежно филозофски систем претвори у веома ефикасну вештину борења. Како је једна од основних дужности монаха била ширење филозофије и религије међу неуким светом, та мисионарска улога је захтевала честа путовања и напуштање сигурности храмова. У то време на територији Кине постојало је много банди које су терорисале становништво и пљачкале путнике, па су тако и монаси често били изложени нападима. То је приморало монахе да на темељу постојећих система борења развијају различите технике самоодбране како би се заштитили у случају напада. У прво време, борилачка пракса се међу монасима развијала искључиво као метод самозаштите, али је ипак задржала и у први план стављала своју првобитну намену као метод духовне самоперфекције.

Морално-филозофска подлога вршила је велики утицај на правац развоја првобитних борилачких система. Правило да у сукобу не смеју убити нападача утицало је на развијање техника које су имале за циљ да га само онеспособе и онемогуће даље нападе. За места напада коришћене су искључиво зоне на телу у које ударац не резултира смртним исходом, а таквој тактици су прилагођаване и технике. Тек када су борилачке технике постале предмет интересовања ратничке класе, оне добијају своју смртоносну димензију. Вештине борења тада постају средство за заштиту породице, господара или државе чиме се мења њихова улога у друштву и сходно томе "уводе" се нова морална правила. Ратничка класа природно заинтересована за методе борења, наставила је да их развија и усавршава, додајући моралне појмове као што су верност господару и храброст, али и тајност која је подразумевала да поједине технике и знања не смеју изаћи изван "затвореног круга". Оне су смеле бити показане тек након година тренинга и ригорозних провера кандидата.

По доласку у Јапан, борилачке вештине бивају прожете Бушидо (武士道, Bushido) кодексом који је јасно одређивао правила понашања ратника, како на бојном пољу, тако и у вежбаоници и свакодневном животу. Част ратника, верност, храброст и праведност сматране су за највеће врлине, вредније од живота.

Крајем деветнаестог и почетком двадесетог века, заједно са постепеним одумирањем и касније нестанком старе ратничке класе са историјске позорнице, долази до велике промене у улози борилачких вештина у савременом друштву и до њиховог прелаза из форме са чисто борилачком применом - Ђуцу (術, Jutsu) у средство за физичко и духовно јачање појединаца и нације у целини - До (道, Do). Временом оне губе пуно тога од своје изворности и ефикасности и постају пре свега средство психо-физичког вежбања.

Половином двадесетог века, у додиру са западним начином размишљања и претварањем традиционалних вештина борења у спорт, у Карате (空手, Karate) почиње да улази појам спортског фер плеја и "спортске дрскости", који потискују стара морална начела. Основни циљ вежбања постаје освајање медаље на неком такмичењу и све се подређује том циљу. Данас није ретко видети практичара Карате-а (空手, Karate) како симулира повреду, не би ли дисквалификацијом победио супарника у мечу, освојио медаљу или једноставно прошао у следећи круг такмичења. Нешто што је некада било незамисливо. Под притиском опште комерцијализације, ентузијазам и пријатељство које је красило старе мајсторе Карате-а (空手, Karate) заменили су каријеризам и трка за новцем. Скромност и смерност заменили су хвалисање и разметање. Заборављена је основна намена Карате-а (空手, Karate), а то је изградња личности и карактера.

Прворазредни задатак и мисија сваког ко има мајсторски појас је да обнавња моралне принципе Карате-а (空手, Karate) и да буде њихов живи пример. Карате (空手, Karate) може да буде моћно оружје и уколико избегне потпуној контроли свести може се како употребити, тако и злоупотребити. Имајући у виду велики број појединаца који се њиме баве, што само по себи повећава ризик од злоупотребе, основна улога инструктора је да свим расположивим педагошким средствима наглашава и личним примером доказује да Карате (空手, Karate) нема ништа заједничко са агресијом и силеџијством.

Уз нужну адаптацију савременом начину житова, Карате (空手, Karate) правила понашања су вечна и универзална, тако да их можете примењивати у свакој ситуацији без обзира чиме се бавите. Принципе Карате (空手, Karate) филозофије употребите како бисте васпитали и усавршили свој дух. Прихватите их као део себе, јер постоје да би вас употпунила и навела на самодисциплину. Карате (空手, Karate) није само ударање, ломљење и освајање трофеја. Он је пут ка самом себи, пут ка оном најбољем и највреднијем у нама. Ако се вежбање схвати као пут саморазвића, превазилажења својих слабости и ограничења, временом ће се у практичару, упоредо са његовим напретком, агресивност и тежња за доказивањем постепено трансформисати у позитивну енергију личног напретка и раста.

Kokoro to waza to karada o kitae nintairyoku
o yashinao, koto ga Uchinan Koryushu
no honshitsu de aru.

СУШТИНА УЧИНАН КОРЈУШУ ЈЕ
ИСТРАЈНОСТ У ТРЕНИНГУ
ДУХА, ТЕХНИКЕ И ТЕЛА